ПРОЗА КОЈА ОПЧИЊАВА
(Богислав Марковић, Опчињеност, Партенон, Београд, 2015)
Познати, на жалост
неприхваћен онолико колико заслужује, српски сигналиста, прозаик Богислав
Марковић (1940–2014), пред читаоцицама је са својом једанаестом књигом –
постхумно изашлим романом Опчињеност.
Писац чије је свако дело било прави празник за читање, овим романом је на прави
начин заокружио свој опус, написавши своје најбоље остварење.
Ако смо и раније били
сведоци великог прозног умећа Марковићевог, у Опчињености оно је доспело до мајсторства којем могу позавидети
многи наши прехваљени прозаици.
Теме које се у роману
обрађују: време, смрт, лудило, пропаст породице[1],
снови, љубав која то није као и она која покушава да убеди како јесте оно што
никако не може бити, подсвесно, писање, књижевност и многе друге коцкице су
велике фантазмагоричне литерарне фреске, у исти мах постмодернистичке и
магичнореалистичне на латиноамерички начин. Роман о којем размишљамо написан је
на фону највећих модерних романа који су створени у двадесетом веку и по много
чему се указује не само као њихов стваралачки надограђен ехо, већ и као њима
сасвим равноправна творевина. Роман који се чита полако, о којем се размишља
много, којем се треба враћати често јер је – убеђени смо – његово трајање неограничено.
Писац је прикрио вешто
поднаслов романа (исписан је увек на врху сваке парне стране) – Аутобиографски и други списи.
Сигналисти, и не само
они, убеђени су како постоје два света: један сасвим реалан и онај који такав
није и како су они толико испреплетани да се тешко може разабрати у којем
заправо живимо. Време које кола фантастичним романима Слободана Шкеровића или
Илије Бакића, на пример, време је које није једнако оном за које претпостављамо
да је једино реално. Марковићев роман исписан је техником сна која је била карактеристична за Кафкине романе. У њему
је управо времену посвећено поприлично времена. Писац за мото своје књиге узима
чувене Елиотове стихове из четвртог квартета „Литл Гидинг“ његових Четири квартета. Наводимо „ударне“: Оно што називамо почетком често је крај / И
начинити крај значи начинити почетак. / [...] / Свака фраза и свака реченица је један крај и један почетак, / Свака
песма један епитаф... / [...] / Умиремо
са онима који умиру.
Наводимо, такође, из самог романа оне прозне
секвенце којима је „јунак“ време које се обезвременило, самоукинувши се у оном
облику на који смо навикли, или – боље – на који су нас навикли да навикнути
будемо: Велика казаљка се „кретала уназад“ (10), као и у Ћосићевој Бајци, најбољем роману који је овај
писац написао; „То јутро, изненадно, дошло је пре него што је требало“ (13);
„Без предаха и без сна, ходао сам дуго. Тек сам се после седамнаест дана
зауставио“ (14); „Могла је, тог јутра, имати и седамнаест и тридесет четири,
можда је била превалила педесету, или осамдесет шесту. Иста је данас, као
прекјуче и као оног децембарског јутра...“ (18); „ ... али и пушчано зрно се
колебало, споро је летело и, као да се шали, окрзнуло је кључну кост, одбило се
и поигравало, час горе, час доле, ни тамо ни овамо, Мирослав се, најзад, сетио.
Десном га је ухватио...“ (31)[2]; „Онда,
кад избије седамдест девети сат... „ (35); „Време је текло брже, дани се
преполовили, године се скратиле, деценије и векови минуше, а ја не стигох да
остарим“ (38); „Мирослављеве речи из четрдесет треће, мешале су се са речима
које сам три године раније чуо (док сам се копрцао у мајчиној утроби)“ (65)[3]; „Време
се окаменило. Нема јуче, нема сутра. Ни давно прошло, ни далеко будуће, све је
сада. Простор и време су се заувек сјединили“ (97); „Секунде су се изобличиле и
зауставиле“ (233); „Замисли, опет је почело да тече. Јадно време, скотурало се
и скупило па се плаши да крене свом својом снагом. Два дана само каснило, само
два дана и осам минута“ (260); „Мајко, јесте се све помешало и смешало, али
време ће показати да нисам луд. Чини ми се да још знам које је доба дана и које
је годишње доба. Све се пореметило. Неке су се године свршавале почетком
новембра, зиме и лета су, на уштрб пролећа и јесени, биле доста дуже, онда су
очекивано и узастопце, три године трајале по шеснаест месеци округло. Хоћу
рећи, месеци су трајали по двадесет осам дана, сваки, а ноћи летње по два сата,
зимске су трајале по 26 сати, као у Саâлчу, исто тако.“ (301)
Као и време, и простор
је „еластичан“. Дешавања се збивају, понекад истовремено, или барем тако што
јунаци (онда, наравно, и читаоци) не могу да одреде који у тренутку када говоре
или пишу запремају: у Трсту, Копру, Порторожу, Спанцу... Као да се налазимо у
зачараном простору бајке. Навешћемо само један пример: „Нисам се сурвао низ оно
степениште, то знам, али нико ми и никада не може објаснити како сам се нашао у
коноби на почетку Успенске.“ (17) Јунаци стално силазе у подрумске просторије
или се пењу на таван. Посебно подрум задобија митске размере и често се
преобраћа у лавиринт. Простор једнако подсећа и на онај, флуидан и тренутно
промењив, са којим се сусрећемо у сновима. Главни јунак је непрестано призиван
у катастар. Читав његов живот као да је под непрекидном паском Невидљивог /
свевидећег ока које га нагледа, попут службеника неког одељења надлежног да
кажњава и води процес против њега, али кафкијански
процес: не зна шта је његова кривица, не зна се ко заправо процес води, не зна
се да ли је донета пресуда и како она изгледа... То што се главни јунак
(уосталом, чине то и многи други јунаци овог романа) непрестано спушта доле (у подрум) или пење горе (на таван) указује на то како он
није тамо где би морао да буде, већ,
уроњен у подсвест или препуштен сањаријама, изгубљен или уздигнут, у сваком
случају децентриран, лишен животне
подлоге без које се не може живети пуним плућима, ако се живети уопште и
може.[4]
Ево најкафкијанскијих реченица у Опчињености: „Мораћеш да докажеш порекло
новца који си уложио у некретнине. Не надај се да ћеш завршити за дан или два.
Ни за неколико недеља. Такви поступци се одуже, некад трају и више година, неки
се и не заврше. Неки несрећници остаре и здравље изгубе у судским ходницима и
катакомбама. Онима што су упорнији, храбрији и срећнији, њима се деси лака и
брза љубав, не крију ништа и не стиде се, препусте се себи и туђем телу,
забораве и на своје ближње и на оно за шта су дошли, и не изненаде се када им
се привиди спасење и излазак из болести и вишегодишњих мука. Никад им не падне
на памет да је сама Смрт као улазак у сопствену сенку, чиста и смирујућа, да је
она права и једина жена коју су сањали и чекали.“ (172–173)
Нека нам она послужи
као увод у цитатни лавиринт који је итекако приметан у роману о којем пишемо.
Толико је присутан да бисмо роман, у извесном смислу, могли и као палимпсестно
штиво да ишчитавамо: његов текст писан је преко
текстова многих писаца, антологијски пробраних, али не тако што се у њих утапа,
већ тако што их у себе усркава и помаже великом
тексту (роману) да постане светекст
који нам о сневаном животу и животним сновима прича причу сневајући је, заправо
допуштајући самом сну да је исприча на свој начин. Један од најспомињанијих
писаца је Џејмс Џојс (друштво му прави његова жена – Нора Барнакл; спомиње се
на стр. 8, 174, 300, 331–332, 333, 366, 377, 379)[5].
Следе: Ембоуз Бирс са Гробом без дна
(305), Жан-Пол Сартр са Мучнином
(26), Томас Стернс Елиот (37)[6],
Вирџинија Вулф (39), Борис Пиљњак (141), Михаил Булгаков (141), Мирослав Крлежа
(352)[7],
Мигуел Унамуно чије се презиме „раствара“ на Уна Муно (386, 394), Ежен Јонеско
(377), Владимир Набоков (36–37, 266), Ернесто Сабато (37. и глава „Сабатово последње путовање“, 369–373).
Ту је и велика психоаналитичка тројка: Сигмунд Фројд (386), Алфред Адлер (386)
и Карл Густав Јунг (361, 386). Нису заобиђени ни Луис Буњуел (302) ни Леонид
Шејка (178). Постоје у Опчињености и прикривени цитати. Читав роман је
цитатни омаж роману Сто година самоће
и, далеко више, оном који је написао Хуан Рулфо – Педро Парамо. Стих Види врага
су седам бињишах (378) призива Горски
вијенац. Фолклорни елементи присутни диљем романа (ђаволи, стање између, фантастика, посебно повремена
језичка мелодијања...) одјек су прозе Момчила Настасијевића. Сцена која се
одвија са Селеном и Мулком Крџалићем (203–204) ехо је оне из Нечисте крви Боре Станковића чији су
носиоци Софка и глувонеми Ванко. Када прочитамо: „У магновењу, да бих се
одбранио, мунух га песницом испод једне па друге слабине, он се мало заљуља,
али не паде, осмехну се и видех да нема зубе, ни нос није имао, ни очи, ни
чело“ (306), у позадини видимо чувену „Плаву свеску бр. 10“ Данила Хармса.[8]
Богислав Марковић се и лудистички поиграва са именима: Георгије Лукач, Мирослав
Kerless Паскал, Рудолф Броз, Бруно
Шмелинг... (188).[9] Спомиње
и своја раније објављена дела: Рука Стефана Дечанског (21), Алтајски
сумрак (89), Чистилиште (302, 373).
Роман има четири дела / књиге: „Копарски
дневник“, „Кишни кофер“, „Рајско јагње“ и „Мемоари Селвине Елбасани“. Радња /
„радња“ је сагледана из визуре различитих ликова. Оно што је додатно усложњава је
то што су неки од њих мртви у тренутку када нам подастиру наратолошки
„извештај“, а неки стални становници душевних болница. Ако на почетку романа
нисмо знали много о јунацима, ни на његовом крају нећемо знати много више.
Заправо, све оно што смо сазнали остаје поприлично упитно. Јунаци често мењају
имена. Сами себе доживљавају као двојнике. Бивају несигурни у то шта су заиста:
они који двојнике виде или двојници који су њиховим очима виђени. То је
последица, између осталог, времена које није згуснуто и које се хронолошки не
„одвија“ већ јурца у свим правцима, незауставиво и нефиксирано. Коцке су
разбацане и тешко их је сложити. Једино слагање може се извршити по правилима
сна и стога се овај роман једнако и чита и сања. Он је одсањани роман који иште
одсањавање његова ишчитавања. У извесном смислу, издалека, он подсећа, макар
својом четвороделном композицијом и начином градње „књига“ које га сачињавају,
на једно време култни роман Александријски
квартет Лоренса Дарела.
Ево „двојничких“ места у тексту романа
(двојништво није повлашћено само за главног јунака – Бориса Мурголског, Мургу[10]):
„Сем мене, све је трошно и мртво, подсмехнух се себи и другом, невеселом
Борису“ (11); „Већ сам се делио...“ (18); „ ... дође до огледала и када угледа
себе, нејасно и вишеструко одражену, испусти чашу и врисну. Видех и ја, истог
часа, неколико њих“ (19); „ ... и тада спазих своје располућено лице, два лица,
једно је, не тврдим, било лице мога брата“ (99); „ ... да себе подеси и подели
на две Милене, некад и на три, да би видела и оно што није хтела“ (136); Моје
су очи биле горе, у огледалу, ретка проседа коса, црте лица и страх у очима;
возач је био исти ја, али не двојник, – ни физички здрав, ни душевно поремећен“
(136); „Девојка у црнини је и испред нас, и иза нас, лево и десно.“ (352)
Изузетно је тешко, ако
је икако могуће, разлучити јаву и сан, јава је готово увек сневна, на неки
начин и снови су јавни, те имамо особен лавиринтски колоплет којим се крећемо,
боље –лебдимо, свесни да никаквих излазних врата нема: „И опет му није јасно где шта почиње и где се
завршава, не може да разлучи шта су снови а шта оно после, изнад и испод њих“
(17); „ ... не смем да будем оволико мртав...“ (40); „Видела је моје књиге, и
до пакла су, каже, стигле, и све их је прелистала“ (114); „ ... и не знам да ли
је стварно то што видим, или су само одблесци слика из неког сећања на давно
заборављени сан“ (120); „и мртав сам сањао“ (266); „оживео сам је и кренули
смо, да ли у смрти или нечем другом, свеједно...“ (269); Борис силази у подрум
и зна – „У следећем делу сна, ја ћу се успентрати уз степениште, ући у собу на
поткровљу и завршити рукопис који сам синоћ послао из Трста. А онда ћу низ
степениште, у подрум, у једну другу собу и сан који се не може прекинути.“ (23)
У сан се неочекивано улази (Достојевски не пише прецизно када његови јунаци у
њега ступају), из једног сна се у други готово неосетно прелази. Читав роман
један је велики сан пун сновних меандрирања, налик на кафкијанска: „ ... видех
да је у Мирослављеву свеску залутао један од мојих ретких снова...“ (39); „кад
су кошмарни и тешки, и кад су пуни грозе, снови су лепи“ (49); „Сад се све
помешало, не знам где је шта. оно што сам сањао исто је као оно што је стварно
било и што сам видео.“ (158)
Роман је пун и
„препричаних“ снова (93, 180, 288). Постоји и читав ланац који творе ни мање ни
више него њих осам. (350–354, 356–357)
Да је све амбивалентно,
неухватљиво, показују нам на вербалној равни вешто употребљене сложенице. У
питању су два (ређе – три) слепљена придева или прилога (други не појашњава
први, већ описано „вуче“ у другом правцу; то је „техника“ којој је упорно,
посебно у својој прози, прибегавао Оскар Давичо): хладњикавоопорокиселкаст (8), будаластосмешан
(37), збуњујућестрастан (38), мртвожив (73), увредљивосвађалачки (99), мртвогладан
(143), крупноразвучен (163), закрвављеносањив (259), нагорелогарав (309), чуднохладно (346), округластоелипсасто (349), прљавовлажан
(399). Посебно су присутни они у којима су „помешане“ боје: бледозеленкаст (10), зеленкасто весела (једини наведени
пример у којем су речи раздвојене, 47) мркозелен
(128), тамнозелен (216), зеленокрил (351)[11], црвенкастоплав (14), тамноцрвенкаст (50), црвенкастожут (122), црвенкастожућкаст (131), црвенкастомодар (312), тамнориђ (20), љубичастоблед (131), љубичастоплав
(344), модросив (121), модроцрн (174), бледомодрикаст (208), модрикасториђ
(245), тамномодар (270), модроцрвен (278), бледомодар (281), црвенкастомодар
(312), црномодар (319), модрикастомртав (345), бледоплав (125, 192), слаткоцрвен (359), мркоговнаст (351), бледожућкаст
(310), жутомокар (271), белобело (415), прљавобео (131), сивобео
(53), оловносив (327), црномодар (319), мекоцрн (122).[12]
Писац има и удвајања у
којима се иста реч без одвајања двапут понови: хладнохладно (41), оволикаоволика
(59), врућевруће (62), ситноситно (150, 393), високовисоко (393), мршавамршава (393), танкатанка
(406).[13]
Да ништа није онако
како би на прву читалачку лопту могло да нам се учини, довољан нам је само
један пример. Када се прибележи како су са стуба „слетале пчеле, осице, хроми
мрави и крилате змије“ (12), на страну што су мрави метафорички означени као хроми, сасвим је јасно како крилате змије написаном прибављају ауру
фантастичног.
Писац најчешће,
међутим, прибегава апсурдном и гротескном. У његовом делу међу њима је тешко установити
чврсту и прецизну границу. Апсурдност збивања (карактеристична за снове) „гура“
роман опет више ка Кафки[14]
него ка Камију, на пример. Наводимо типичне примере као доказни материјал: „у
ствари, све је у надлежности Катастра. Банка и пошта, осигуравајући завод,
казалиште и библиотеке, издаваштво и бродоградња, солане и шећеране, мале и
велике творнице, цркве и опатије, војарне и полицијске постаје“ (45–46); „тај
воз, путнички, то је само један вагон, дугачак, нема му краја ни почетка, у
њему је нешто више од десет хиљада седишта и 2118 места за стајање“ (47)[15]; „Прекјуче
су ме сахранили, у седамдесет првој години“ (85); јунак умире 28 пута (87); три
мале кугле грома који погађају таван сваке једанаесте године у четири после
подне (176, 201); „Нађох се испред канцеларије 4224“ (182); „Дванаест соба са
леве и дванаест с десне стране, и у свакој соби седи иста девојка, седи и
смешка се загледана у себе и своје списе“ (183); „Оно што сте послали е-поштом
је само сажетак четрдесетосмосатног сна у једном правцу“ (183); „Милена се
смешка, уста јој се смањила. Сишла је са фотографије на тротоар. Тамо где је
стајала сада је бело и празно. Сишла је и њена мајка! А ја сам и на
фотографији, и на тротоару, и на покретним степеницама које ме носе према
музичкој магази“ (184); јунак купи новцем од дечјег додатка много зграда,
дворац, ловно газдинство, виноград... (187); за зграду Српског осигуравајућег
друштва, зидану између 1899. и 1910. године у Београду, вели се: „Посебна
комисија за надзор и квалитет изведених радова, утврдила је да зграда има
дванаест подземних етажа и шест надземних, са 13113 канцеларија и исто толико
нужника, 26448 стандардних врата, 26226 великих и 13113 малих прозора, и 52999
сијаличних места. Објекат има и 34 котларнице, 26 ресторана и 66 тајних
апартмана за важне госте и девојке. / За потребе запослених купљено је 13113
већих и 13113 дактило столова, 13113 мастионица, 13113 полуфотеља и 26226
столица. Из Холандије и Данске је набављена посебна врста цвећа, 26226 саксија
средњих величина и специјалним авионом, допремљено је цвеће у великим саксијама
за кабинете руководећег кадра“ (195); „Алеја 6, парцела 18, гробно место 98 000
000 004“ (263); „Сунце је мењало боју, час је било зелено, час плаво...“ (199);
„А моје прâво и рођено око (не оно стаклено и скупо плаћено) поче да расте и
расло је све више, и тесно му је било, морало је да искочи и да се подсмехне и
наруга, не само мени, него и особљу са микрохирургије“ (199); „ ... једна
старица са змијом у недрима и једном што се сунчала на левом рамену“ (203);
„опаке и смешне стазе и метастазе“. (285)
Условно, гротескно
можемо третирати као апсурдно дигнуто на квадрат. Богислав Марковић се својим
описима приближава Бошовим сликама на којима гротескно води главну реч: „пупак
ми се попео међу сисе, на сред грудне кости, и желудац, црева и мошнице. Колена
испод браде. Све је испретурано“ (99); „Она крупнија јабучица поче да дрхти и
крену напоље, учини ми се да се око отворило и да ме још боли, и дно, и капци,
и мозак. Скупих прсте, сада је шака личила на цвет са удубљењем, а на средини
удубљења је око, суво некако и није стакласто, али је ломљивије и трошније него
малопре. [...] из празног ока је замирао глас очајника. [...] Треће око сам са
лакоћом извадио, четврто је испало само, пето исто, шесто ме је намучило, једва
се откачило, седмо је цвилело, осмо се смешкало. Кад сам помислио да одустанем,
девето је отворило модра и празна уста... десето сам однео у купатило, да
га...“ (140); „Оптужи оца, Великог оца, Велику мајку, сестру и мајку, ујака и
тетку, непознатог човека, клошара оптужи, рањивог песника, ноћобдију,
пријатељицу ноћи, недужну и голу змију[16],
слепог лептира, човека којег никад ниси видео, далеког сродника, курајбера и
ожмикуру, Турчина и Цинцара, црног Швабу и веселог Егејца, сиротог Јеремију и
оца његовог, гладне Молдавке и подле и одрођене Келте и никад изгубљене
елеусинске и феничанске потомке“ (171); „Веза је капетан Ђуровић, онај што се
креће у свим правцима, у два истовремено“ (171); „Јесам, све сам што мислиш и
што други кажу, али сам и онај што је имао и још има две мртве и две живе птице
у глави, које траже да их ослободим...“ (178); „генерални генерал свих
генерала“ (188); хаотично је у рају, а „они у Паклу се башкаре и излежавају,
добили силне кредите, проширују капацитете, инвестирају у будућност“ (256);
крематориј не ради тридесет девет дана и мртви јунак се диже да им „нану нанину
и све по списку“. (307)
Читава глава „Саалч“
(374–376) је гротескна. Просечна старост становника је двеста тринаест година.
Енорман је број по конфесији разврстаних Алнаута. Пред нама је сатирична
антиутопија[17], на
Домановићеве налик:
„Људи овог места су услужни и гостољубиви,
једнако добро знају готово све језике и наречја, али са гостима се
споразумевају само мимиком и покретима.
Нико за своје потребе не справља храну, нити ко
од њих што једе. Нико не пије ништа, чак ни воду.
Саалчке њиве (иако их нико не обделава), два
пута годишње рађају обилне количине поврћа и житарица.
Воћке четири пута у току године цветају и исто
толико пута дају зреле и сочне плодове.
(...)
Мушкарци су деснооки, јер им је лево око
стаклено, жене су левооке. У џепу носе још по једно, резервно око.
(...)
Преко ноћи им израсту нови зуби и коса
порасте.“ (375)
Имамо прави двобој
хумора (и еротског) и Танатоса. Наводимо најпре једну хуморну реченицу: „АФЖ,
БСЖ, напред! Попови, назад!“ (232), а потом – понорну – танатолошку: „Лице и
врат, бели су и нежни, лице јој нешто тамније; и сукњу је, видех и то, сукњу је
повукла и колена јој се забеласаше али само за тренутак и одоздо је, из ње се
као црна магла дизала тама помешана са прашином и пепелом, и нисам знао како ћу
и на коју страну да кренем.“ (87)
Ретки су лирски пасажи
у роману (не смемо, међутим, заборавити како је читав овај роман сневно лирски):
„ ... липе испред небеске уџерице“ (41); „небо... густо“ (66); „пробушено небо“
(69); „Све је сједињено у неком меланхоличном савршенству...“ (97); „Трамвајске
шине се беху искривиле и такве, црвенкасте од рђе и невремена, подсећале су на
суве старачке руке“ (113); „Светлост је плава, све јаснија и тежа, подсећа на
изгубљено време...“ (131); „тишину која се захуктава“ (185); „горку блузу“
(359); „две спљоштене душе“ (319).
Има и поетичких
реченица: „`Не радим ја као што неки добри писци раде`, рекох. `Ја бих да
пресолим`“ (98); „ ... ти знаш да је мој посао да измишљам и да увеличавам, да
солим и да пресолим“ (267); „Да си имао снаге да још више лажеш, књиге које си писао
биле би уверљивије“. (271)
Роман је сплет
различитих „рукописа“. Четврта његова књига су
„Мемоари Селвине Елбасани“. Селвина[18],
која има седамдесет шест година, сама за своје мемоаре каже да јој личе на
„промашени роман“ (319, 403). Такође: „Ово што сада пишем не знам шта је, није
ни роман, ни аутобиографска проза, ни есејистичко наклапање. Али чини ми се да
личи на хибрид и експеримент каквом сам одувек стремила“ (402); „ ... морам све
из себе да избацим“. (407)
У роман су
инкорпорирани и писма, списак почињених крађа (ситних и великих), главе које су
насловљене „Ловачки дневник“ и „Главни катастар“ итд. Писац посеже за
експресивним глаголима, њиховим јуришањем на малом простору што илуструјемо
следећим примером: „`Остави ме`, рекох. `Књига не сме да трпи, нема одлагања.
Изашао сам да купим хартију и мастило. Стварно, журим. Јави се. Зар не видиш да
сам у великом послу? Болестан сам, и ништа ме не питај. Не верујем ни у себе ни
у сутрашњи дан. Идем.`“ (114) Понеке реченице су изразито дуге. Посебно у
деловима текста који је дат техником унутрашњег монолога. (в. 67–81, 83–84)
Имамо и брисање интерпункцијских знакова. (в. 67–81, 83–84, 323–325) У глави
„Љиљет“ јавља се и шиптарско-српски језик. Две главе се завршавају трима
тачкама / прекидом (последње написано у првој је „одмах...“, а у другој „док
се...“ ): „Вагон еф/еф класе“ (100) и
„Лестве“ (167). Попут Миодрага Булатовића, Богислав Марковић се указује као
прави мајстор када је потребно „осликати“ бунило и халуцинације. Два општа
места / лајтмотивска симбола у роману, поред змије, су халуцинантно сањарење
јунака о повратку у мајчин фетус и спуштање руку на колена јунакиња.
Борис писањем не жели
само да открије себе и порекло своје породице, већ и да „открије(м) тајне
других људи и створова, тајне доњег и горњег света, живог и мртвог, тајне
споредних и на изглед ситних и неважних појава“. (25) Мирослава је „красила...
самоубилачка упорност и вештина да све онеобичи и од самог себе сакрије.
Користио је само њему знане скраћенице, користио је стенографију и заборављене
хијероглифе, али више од свега, користио је посебну, до тада непознату врсту слова. Велики део рукописа
писан је на немачком језику, староготичком абецедом.“ (24) Ево како роман
осваја и, за сигнализам карактеристичну, звучну /фоничку раван: „Можда би
требало да све оставим и као твој ујак скочим под точкове захукталог воза. Оза
азо хуткало тут. Кало туткало блато блато ато чоколадне боје. Зед. Тачка,
заувек, овде и свуда. З, зов, воз, Зед, Гот...“ (417)
Готово сваки јунак овог
романа хоће да се обрачуна са својом прошлошћу, и прошлошћу своје породице,
писањем, књигом у којој би било речено (реконструисано) шта се о породици зна.
Но, написано остаје на трагу сањаног: лелујаво, несигурно, промењиво. Не пишу
се успомене и повест породице, већ се ствара литерарно дело. То није био наум
онога ко се писања подухватио. Али, шта се може очекивати од оних који су у
душевним болницама утамничени, којима се крило смрти над телом тешко надвило,
или оних који у смрти годинама бораве? Опчињеност
је српска, максимално проширена, разграната, верзија Педра Парама Хуана Рулфа, једног од најбољих романа свеколике
светске књижевности, у којем главни јунак борави међу мртвима, мртав и сам а да
није свестан како га је, и када, смрт задесила.
[1] Један од опсесивних мотива у прози и драми на
крај деветнаестог и током читавог двадесетог века прича је о пропадању,
физичком (чак и дегенерацији) и материјалном, породице (Ругон Макареви Золини, Буденброкови
Томаса Мана, Станковићева Нечиста крв,
Крлежини Глембајеви, романи Мирка
Ковача и многи други).
[2] Занимљиво
би било упоредити овај фрагмент са многима које налазимо у делима Милорада
Павића или са концепцијом времена са којом се срећемо у изврсном роману Нишан македонског писца Блажета
Миневског.
[3] При
тумачењу ове реченице од помоћи би нам могла бити књига Глас искуства Роналда Леинга (превод Љиљана Филиповић, Графички
завод Хрватске, Загреб, 1986).
[4] Уведемо
ли у игру хронотоп који је у теорију
књижевности увео Михаил Бахтин у студији „Облици времена и простора у роману“,
написаној 1937–1938. године а штампаној тек 1975. у књизи Питања књижевности и естетике, а који по њему означава повезаност
времена и простора у прозном тексту, његова одлика у Марковићевом роману је потпуна усклађеност временске и
просторне равни. Ту „усклађеност“ карактеришу темпорална неухватљивост и
просторна недефисаност. Док читамо Опчињеност
као да се шетамо лавиринтима сна. Све што се у њему догађа, догађа се по
правилима која за сан важе. А основно сновно правило јесте: никаквих правила
нема.
[5] Марковић
не заборавља на Финеганово бдење, али
спомиње и – непостојећу – Џојсову Алгебру
за слабовиде и особе помућене свести, којом се циља на проблеме са очима
самог писца и на његову душевно поремећену кћерку Луцију.
[7] На
Крлежу се циља и када се спомене Блитва поводом банкета у паклу. (257) На њега
и Јанка Полића Камова када се пише о возној катастрофи.
„Био један риђи човек који није
имао очи и уши. Није имао ни косу тако да смо га риђим назвали условно.
Није могао да говори јер није
имао уста. Нос такође није имао.
Није имао чак ни руке и ноге. Ни
стомак није имао, ни леђа није имао, ни кичму није имао и никакве изнутрице
није имао! Ништа није имао! Тако да је неразумљиво о коме је реч.
Онда је боље да о њему више и не
говоримо.“
(Модерно светско песништво II,
приредио Раша Ливада, Просвета, Београд, 1983, 97)
[9]У индексу личности, штампаном на крају романа,
између осталих су и: Адолф Алфред, Ференц Балинт, Павезе Ботичели, Хелмут Брох,
Алфред Дирер. Мирослав Kerless Паскал, Андраш Кертес, Немет Кертес, Албрехт
Клајст.
[10] Посебан текст би требало написати у којем би
се вршило „размрсивање“ јунака. Овде сем Мурге, који има седамдесет две године
и био је више пута клинички мртав, спомињемо само: Мирослава, Марту, Михајла,
Адама, Гаврила, Деспота, Тадијану, Настасју, Тадију, Дамјана, Силвију, Милену,
Растка, Марину, Јудиту, Селену, Луку...
[12] Неке
од ових вербалних „сраслица“ очигледно су неологистичне: мртвожив, мртвогладан, слаткоцрвен, жутомокар, мекоцрн.
[13] Писац
се на лексичкој равни служи шатровачким речима типа јеботе, кењати, жврљнути, смарати, фит, френд, фрка... Народну
етимологију налазимо у речима које употребљава дечак Раша (ствари / живот
сагледава из визуре детета, попут, на пример, јунака Андреја Белог или Боре
Ћосића): вила рави Ојла (59), „Ни
кара кура кон кура џула. Конџулча кара...“ (60), комп ламптоп (63), цинпета
(75). Налазимо и машино/рукопис и
један потенцијално неологистични глагол – месецати.
[14] Требало
би понекад завирити и у неправедно заборављен роман Уметник Золт (1970) Божидара Милидраговића.
[15] У
свом есеју о Фуријеу Ролан Барт пише: „Фуријеовски број није заокругљен и то је
оно што га у ствари чини лудим.“ (Ролан Барт, Сад, Фурије, Лајола, превод Иван Чоловић, „Вук Караџић“, Београд,
1979, 105). Огромним, апсурдним бројевима баратају, на пример, и Николај Гогољ
у Ревизору или Рабле у свом
знаменитом роману Гаргантуа и Пантагруел.
О гигантизацији, па и бројева, код Раблеа пише Виктор Шкловски у студији Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна
култура средњег века и ренесансе.
[18] Када креће из куће са собом
носи само следећих једанаест књига: Испод
вулкана Малколма Лаурија, Машине и
вуци Бориса Пиљњака, Грчки митови
Роберта Грејвса, Свето писмо, Финеганово
бдење Џејмса Џојса, Енглеско-српски
речник Илије Петровића, Правопис
српско-хрватског књижевног језика, Дијагностичко-терапијски лекарски приручник,
Хроника паланачког гробља Исидоре Секулић, Из тамног вилајета Момчила Настасијевића и Српске народне пјесме из Дукље, Травуније и Захумља. Ове књиге
пишчево су „намигивање“ читаоцима, сигнал с којим, и каквим, наочарима да се
упусти у ишчитавање овог романсијерског штива.
No comments:
Post a Comment